недеља, 07. фебруар 2016.

Да ли су Срби и Хрвати један народ

Да ли су Срби и Хрвати један народ?

 (Фејсбук страница Мислава Хорвата)

На једном зиду у Београду исписан је графит: „Од свих Срба, најгори су
Хрвати"! Као и обично, народна мудрост је оно за што би историчарима,
социолозима и психолозима требале бројне књиге изрекла у само једној
реченици. Свакоме ко је икад проучавао постанак хрватске нације јасно је
да овај графит погађа саму суштину. Хрват није националност, то је стање
свијести, а злобници би рекли и дијагноза. Зато су многи другосрбијанци
једино по именима Срби, али су у потпуности усвојили ментални склоп Хрвата.

Недавно је уважена хрватска научница у својој докторској дисертацији
одбрањеној на престижном њемачком универзитету врло добро примјетила да
је хрватска нација изграђена на лажима и стога ју је оправдано назвати
културом лажи. Идеологија хрватства постоји само као анти-теза, као
негација српства, никад независна, никад сама за себе. Хрвати свој
идентитет изграђују негирајући своје српско поријекло. Исти такав
ауто-шовинизам краси и другосрбијанце. У којој је другој земљи на
свијету могуће наћи центре за деконтаминацију осим у Србији?
Другосрбијанци свој сопствени народ, културу, вјеру и насљеђе сматрају
радио-активношћу, нечиме што треба константно деконтаминирати.
Ауто-деструктивност доведена до савршенства.

Ако проучимо настанак другосрбијанаца, уочићемо да су на сцени врло
слични процеси, идентични ментални обрасци и готово исти социолошки
феномени као и када је настајала хрватска нација. Главна разлика је у
томе што је хрватство прво као идеологија, а касније и вјештачка нација
формирано у другој половини 19. вијека и почетком 20. вијека, док је
настанак другосрбијанаца новијег датума у понешто измјењеним околностима.

Све почиње још у 17. и 18. вијеку. Мјесто радње Далмација, Крајина,
Славонија, Хрватска, Босна и Херцеговина. Српско село, гладна година.
Католички попови нуде храну свима који прихвате унију. Могу остати
православни, наставити литургију по својим обредима, али морају признати
папу. Првих дана се не јавља нико, али након пар дана глади првих
неколико породица пристаје, а с временом их је све више. Помаже што је
један локални мјештанин неколико година раније током студија у Бечу
прешао на католичку вјеру и постао свећеник, па добро познаје менталитет
Срба. Сваке гладне године, а оне су посебно у Далмацији и Лици биле
честе, по неколико хиљада српских породица пређе у унију, а многи из
уније у католичанство. Међутим, тај прелаз није искрен, многи у себи
мрзе католичанство и папу, многи и даље славе славу и два Божића, јавно
католички, потајно православни. И данас се на многим гробовима и старим
црквама у Далмацији могу наћи ћирилични натписи, а и славске иконе
скривене на таванима.

Али католичка црква је сурова и сирова, на подручју данашње Хрватске
инквизиција је дјеловала најдуже од свих земаља у Европи. У генима тог
становништва је инквизицијска параноја, програмирани су стравом, не дижу
устанке јер Ватикан не прашта. Мучења су звјерска, таква да се и најтежа
смрт чини као излаз. У свијести тих бивших Срба утиснут је страх са
једне стране, а са друге мржња на своје окупаторе и ту нову вјеру. С
временом се та мржња усмјерава према онима који су остали Срби.
Пребацивање кривице. Нисам ја крив што сам издао српство, него он што је
остао Србин. Његов останак у српству, његов морални живот, његова
храброст и јунаштво, пркос и непоколебљивост су укор за моју савјест, за
мене конвертита, слабића, кукавицу, биједника, слугу, који је за џак
брашна и соли издао и дједове и народ и вјеру. Он мора нестати да ме
више никад не подсјећа на моју издају. Зато Јасеновац, зато Олуја, зато
су Хрвати са толиком мржњом клали Србе јер су их подсјећали на истину о
себи, јер су Срби самим својим постојањем били прст кривице уперен у
Хрвате..

Постоји још један елемент психо-патологије која се назива хрватство. У
19. вијеку Аустро-Угарска схваћа опасност од тек ослобођене Србије која
ће кад тада ослободити све земље гдје живе Срби под страним
завојевачима. Беч и Ватикан одлучују створити од Срба неколико нација
инзистирајући прије свега на вјерским и регионалним разликама (свака
сличност са Војводином је намјерна). За центар тог пројекта изабрали су
провинцијски градић Загреб. Беч у Загребу гради цијели тзв. „Доњи град"
све установе, позориште и сл. Одређују име Хрвати, по једној од
негдашњих српских регија (Далмација, Хрватска, Славонија, Лика) и
формирају нову нацију од Срба католика и досељеника из цијеле Монархије
(исти пројект одвијао се тада и у Галицији у граду Лавову, Беч и Ватикан
тамо су стварали Украјинце). Хрватска народна странка постаје оно што је
у другој Југославији била комунистичка партија. Ако је и један Србин
хтио посао и било какав напредак у друштву морао се изјаснити као Хрват
и учланити у „Хрватску народну странку". Многи сиромашни Срби са села
долазили су у Загреб, у којем је живјело пуно аустро-угарских чиновника,
умјетника и трговаца Њемаца, Мађара, Јевреја... углавном несрпског,
неславенског становништва. Ти сељаци су се продавали за тањир супе и
ново одјело, покушавали бити као ти новопечени грађани, елита која се на
брзину обогатила. Прихваћали су њихово лицемјерје, малограђанштину,
заборављали су своје српско и сеоско поријекло, мрзили су га, постајали
су покондирене тикве. Према свему српском имали су аверзију, а највећи
страх имали су од тога да им се на вратима не појави неки рођак са села.
И опет, свака сличност са другосрбијанцима је намјерна.

Сада су Беч и Ватикан имали све потребно за стварање нове нације.
Руралну масу Срба католика из Далмације, Лике, Славоније, Босне и
Херцеговине и новопечени малограђански слој који ће тој маси бити
предводник. Аустрија ништа није препуштала случају, измишљена је нова
историја, нови митови, нове институције, радили су филигрански прецизно,
онако како то само Њемац може. А на терену, сву логистику је пружала
католичка црква преко својих свећеника и часних сестара. Како је недељни
одлазак у цркву био централни догађај у сеоском животу, а локални поп
ауторитет којем се готово безрезервно вјеровало католичка црква успијела
је кроз неколико деценија изградити нови идентитет, идентитет од почетка
до краја темељен на лажи и на негирању себе самог. На лажном вјерском
конвертитству и на лажном малограђанству, на лажној историји писаној у
Бечким кухињама и Ватиканској школи фалсификата, на одрицању од своје
аутентичности, културе, вјере, предака. Зато се на енглеским и америчким
универзитетима хрватска нација изучава као примјер успјешно створене
вјештачке нације. Геноцид над Србима извела је коалиција две Хрватске,
оних који су Хрвати постали из малограђанских побуда и оних који су
српство напустили под притиском Ватикана. Те две Хрватске се међусобно
мрзе, а уједине се једино кад заједно мрзе Србе.

Паралеле са другосрбијанцима су више него очигледне. Јасно је да је
данас у Србији најлакше напредовати ако се пљуне на Србе. Сваки
интелектуалац који жели радити у новинама или на факултету зна да је
најбржи пут до успјеха србо-мржња. Прави српски патриоти, ма колико
факултета завршили и научних радова објавили, осуђени су једино на
локалне телевизије и мање интернет сајтове. Оно што су некад за
новопечене католике, бивше Србе, били католички олтари и
проповједаонице, данас су за другосрбијанце медији, прије свега
телевизија и новине. Другосрбијанци снобовски гледају чак и на Загреб
који је реално према Београду провинција, а све што долази из западне
Европе некритички прихваћају, док све своје, српско презиру. Тако се
често могу чути трагикомичне изјаве попут оне једног другосрбијанца да
он кад гледа Европску унију види брзе возове. Нека дође у Хрватску која
је чланица Европске уније, па ће видјети да су хрватски возови спорији
од српских. Једини брзи воз који би Србија добила уласком у ЕУ је воз у
властиту пропаст. Већини другосрбијанаца је главни мотив новац, као што
је то био случај и са оним Србима који су почетком 20. вијека постојали
Хрвати.

Не чуди што су другосрбијанци заговарали НАТО-агресију на Србију и
радовали се бомбама које су убијале њихове суграђане. Као што смо
видјели, ауто-шовинистичка мржња на све српско природна је посљедица
процеса расрбљивања и у свом крајњем облику завршавала лудилом,
геноцидом, Јасеновцем и Олујом. Не треба мрзити расрбљене Србе, српском
духовном организму мржња је страна, треба их разумијети, али никако не
смијемо дозволити да наша браћа, породица, рођаци и комшије подлегну
њиховој пропаганди. Останимо Срби и данас када је то врло тешко. Али
увијек је било тешко. Године 1941. вјероватно није било горег мјеста за
живот од Србије, Србије окупиране од Њемаца, усташа, Бугара, Мађара,
Србије у којој стрељају цијеле разреде школске дјеце, Србије коју
бомбардирају и Њемци и савезници... па ипак, 1941. два највећа писца и
књижевника икад рођена на овим просторима, Меша Селимовић и Иво Андрић
долазе баш у Србију. Њихове животне приче чине се као парадигма. Меша
Селимовић се 1941. налази у Загребу, одбија све привилегије којим га
обасипа усташки режим и одговара својој тадашњој дјевојци која га у
невјерици пита зашто иде у Србију: „Какав бих ја то Србин био кад не би
био са Србијом када јој је тешко?". Исте године и Иво Андрић долази у
Београд. Са презиром одбија личну понуду Павелића да бира позицију у НДХ
коју жели и изабире живот у Београду у сиромаштву и под бомбама, а као
своју националност уписује – Србин. Андрић је добро знао, јер је један
његов рођак био католички свећеник, како је Католичка црква од њих, Срба
католика у Босни стварала Хрвате. Али највећи међу Србима исламске
вјере, као и Србима католичке вјере остајали су у српству и онда када је
било најтеже. Јер Србин је најјачи онда када је најтеже, српство је само
за најхрабрије Србе и Српкиње, слаби бјеже у топонимске нације. Довољан
је примјер Емира Кустурице који је могао имати колекцију Оскара само да
се хтио одрећи српства. Чак и многи несрби, попут Петера Хендкеа који је
остао без Нобелове награде јер је бранио Србе препознавали су тај српску
дух, ту српску искру љубави, слободе, правде, части коју ни једна
окупација, ни један геноцид, ни једно ропство нису успјели угасити.
 (Фејсбук страница Мислава Хорвата)